Ne postojim

Želim da dokažeš sebi nešto.
Pod jedan, možeš sama. Koliko god to jezivo i bolno zvučalo, zaista možeš.
Zašto tako mislim? U suštini, htela ne htela moraćeš sebi jednom da priznaš da si zapravo uvek i bila sama. Nisi ti nikada ni imala nekoga pored sebe, samo si se tešila velikim društvima i raznim dešavanjima da su svi ti ljudi tebi u životu.
Međutim, evo vidiš, jedan po jedan, odlaze. Nema nikog, pa ni najmilijih, pa ni najbližih. Svi do jednog našli su zamenu za tebe, našli su nekog drugog da ih sluša i teši, našli su nekog drugog da ih bodri i pomaže i najzad našli su nekog drugog da ih voli.
Ako si preživela to, a jesi, sve ostalo je manje - više lako. Znaš na čemu si sa ljudima i to je podjednako važno.
Kako ne shvataš, ovo je proces.. Život nije i nikada neće biti onako kako si ga ti zamislila.
Uvek si stavljala druge ispred sebe, uvek si smatrala da ti grešiš, uvek si krila svoju bol radi tuđe sreće.
Raduj se sada, gotovo je. Više nema ko da ode i više nema ko da te napusti. Prazno je, kao i to u tvojim grudima što nazivaš dušom. Prazno je. Ne postoji.

Zašto me nikada nećeš razumeti?

Uhvatim sebe kako danima plačem, kako kroz sve pore tela proizvodim bol. Možda to nisu dani, možda su vekovi ili čitava egzistencija jednog bića. To niko ne može da zna zato što je ona sama. I taj jeftin ukus sreće na njenim ustima, bio je samo kratkotrajan. Usledilo je nešto mnogo gore. Mislim da je sama kriva za sve. Nikada nije smela sa dozvoli da je ponize. Nikada nije smela da spusti zidove. Nikada nije smela da se preda. Jer ovo je borba, sve je ovo samo borba. Ili možda san, samo mnogo prokleto lep san, jer java ne može biti. Opet je sve prazno. Sve je tako prazno i nedorečeno. Sve je samo izmaglica. Sve je samo težina kao kiša koja nikako da padne. Sve je samo pustinja, i pustinja je u njoj. Sve je samo tmina i nigde nema izlaza. Najteže se vidi kroz suze. Zapravo, kad bolje razmislim, nikada ništa zajedničko imali nismo. Nikada me nisi voleo, i sve su to bile samo prazne reči koje su i služile da ispune prazninu. Koje su služile da pruže lažnu nadu. Koje su služile da budu tu. Samo ti nisi bio tu. A možda su i to bile tuđe reči? Volela bih kada bih se probudila a da nisam tužna. Jako bih volela da se ne osećam ovako bedno kao što se uvek osećam. Volela bih da dokažem da mogu mnogo toga, ali više ni sama ne verujem u to. Mnogo bih volela kad bi me bar jednom u životu video onakvom kakva zapravo jesam. Volela bih da ti verujem, o tako bih mnogo volela da ti verujem....ali je to nemoguće. 

Jesam Hteti Biti

Moraš biti dobar, zaista mnogo prokleto dobar..u svemu.. Niko te neće čekati. Zima će doći, i biće veoma hladna. Duvaće orkanski vetrovi. Nosiće sve pred sobom. Nikoga neće pitati. Ti ćeš se plašiti. Mnogo. I zauvek.
Moraš biti dobar za druge, zato. Moraš ih stalno podsećati ko si ti, zašto si tu i šta hoćeš od njih. Dok ne prođe zima. A kada prođe zima, i proviri prvi tračak nade da se ponovo rađaš, e tada si siguran, siguran bar na neko vreme. Siguran na kratko. Ne drži me za reč, ja sam ipak ti. Živim isto što i ti. Osećam i mnogo više. Samo od krvi i mesa. Imam rane, previjene i otvorene. Imam otrov i trudim se da ga ne upotrebim.
Možda je sujeta jača od želje za prihvatanjem. Možda je leto jače od zime. Možda će doći na svoje, baš onda kada bude trebalo. Možda će se otvoriti sve karte i napraviti piramidu od karata.
A možda je samo bitno što ti zaista jesi tu. Svaka ti čast. Ja bih odavno odustala. Od sebe. Svaki put kad malo potonem, a ti, hajd evo ti ruka i vadiš me kao da sam laka ko pero...kao da ne postojim. Važno mi je to, znaš. Važno mi je što znam da si tu. Nemoj da odeš, molim te.
Hodaćemo ulicama Holivuda, jednom. Prolazićemo pored Sidnejske opere. Uspećeš da vidiš Ajfelov toranj. I volećeš. Volećeš toliko da ćeš pretvoriti univerzum u crnu rupu ljubavi. Ništra neće moći da je napusti. Jedino što ti ne garantujem je ono što je na tebi. Moraš biti dobra, zaista mnogo prokleto dobra, ali ne prema svima. Moraš biti najbolja prema sebi. Na kraju samo ti ostaješ. Ne smeš sebe da napustiš. Ja ću biti uvek uz tebe. Ipak smo nerazdvojne. Mnogo mi fališ ponekad. Iskreno. Razumem te, doduše. Ne uvek, ali u većini slučajeva.
Zato, popusti sebi malo. Ne možemo svi sve. Prihvati tu ideju. Voli sebe. Voli druge. Voli život. Budi kao nekad.

Slobodna. 

Hrabrost je ukus koji se uči, kao i ukus kavijara

Audaces fortuna iuvat? Ko ne reskira, ne dobija? Hrabrost, šta je to? Šta uopšte znači biti hrabar? Da li je to samo jaka želja da budemo neustrašivi, da razbijemo monotoniju, da jednostavno ne budemo MI, da ne budemo ono što jesmo? Ili je to, pak, hemijska reakcija koja se dešava u organizmu usled stresne situacije kada već aktivirana hipofiza šalje informacije kori nadbubrežnih žlezda da luče hormon adrenalin, kako bi pripremili organizam na predstojeću stresnu situaciju?

Da li je hrabrost genetski prenosiva osobina ili je to samo jednostavna želja da budemo nešto što nismo? Ovo pitanje muči ljude odvajkada. Od postanka sveta, misli i čoveka. Sve što mi znamo, i što je nama ljudima dato da spoznamo kroz empiriju je to da smo nesavršena bića i kao takva, prinuđeni smo da uzimamo privatne časove života, na koji nismo naviknuti. Hrabrost je, laički rečeno, jedna konstantna borba, sa sobom, sa svetom, sa strahovima i snovima. Još bolje rečeno, hrabrost je spremnost suočavanja sa sobom. Što se više suočavamo, to smo više spremniji da živimo. Da, hrabrost se zaista uči. Hrabrost znači biti spreman odreći se, boriti se, biti iskren, ići u susret nečemu uprkos velikom strahu, svesno se izložiti riziku. Hrabrost je životno umeće. To je jedan od onih najvažnijih časova škole života sa kojih uporno bežimo, i sa kojima nismo spremni da se suočimo. Opet nismo naučili lekciju i ne želimo slabu ocenu. To je nešto na šta nas život navodi i priprema, da bi jednom postali ljudi. U školi života učimo da je hrabrost saputnik koji je tu onda kada nam je najpotrebniji, i kada se desi taj momenat, kada je pomoć hrabrosti potrebna, da ne ustuknemo, već da se suočimo. Hrabrost se uči u školi života, da jednom kada zastanemo i pogledamo strahu u lice, ne ustuknemo, već učinimo sve što možemo.

Ako ste bili hrabri i pratili, osvrnite se polako. Saberite bodove. Kako ste prošli na testu hrabrosti u školi života? Kakav je ukus suočavanja? Sada ga zaista i možete osetiti. Sve vreme sam bila u pravu. Nije ni nalik na ukus kavijara. Bolje je. Mnogo je bolje.

Svi smo mi samo zvezdana prašina

Mislim o tebi svakodnevno. Baš zvuči isprazno i glupo ova prva rečenica. Šteta. Izgleda da sam izgubila i taj svoj zanos da pretočim tugu u reči. Znaš, iskreno te volim i baš mi nedostaješ. Htela sam da ti kažem da si vrlo nezamenjiva. Verujem da si htela da se ovako nekako završi, da zauvek prolazim kroz ovaj pakao, da nikad ne znam na čemu sam i da me zauvek boli. Izgleda da postojim samo da bih bila napuštana. Zanimljivo je kako drugačije boli svaki dan. Šta znam. Pokušavam da prebolim, valjda.

Opet. 

Nije kao prvi put. Zaista nije. Sad sam malo pomirenija sa stvarima koje se dešavaju oko mene. Izgleda da sam oguglala. Možda sam samo postala malo zrelija. Ne znam. Verovatno nisam. Iskreno, ne osećam se tako. Baš sam smešna sama sebi kad pokušam da zaboravim, da smetnem s uma, a onda shvatim da si bila deo svakodnevnice.

Svakodnevnica boli.

Valjda samo pokušavam kako znam i umem da se iskobeljam iz ovog ambisa destruktivnih misli i emocija. Verovatno samo zato pišem ovaj tekst. Sigurno je da mi je ovo najiskreniji tekst koji sam ikada napisala. Bez velikih reči. Čista emocija. Praznina u svojoj srži. Kako samo jebeno boli ova praznina. Zašto mi to radiš? Ja sam samo krhko ljudsko biće. Ne mogu ja da nosim ovoliki teret na svojoj duši. Hoću da zatvorim krug, hoću mir.

Jedna veoma pametna devojka jednom je rekla kako se na kraju sve svodi na to da se duše međusobo traže sve dok se ne nađu. 

Hoću li te više ikada naći?