Ruke

Stajao je tako sam. Stajao je, činilo mu se, čitavu večnost sa rukama ispruženim ispred sebe. Rukama belim kao sneg. Rukama svetlim kao Sunce. Stajao je nepomično, očiju zaleđenih, ustiju polu otvorenih, malo stegnutih. Bilo je prohladno, zbog tihog vetra koji je lako pronalazio put do njegovog usnulog lica. Na čas je zatvorio oči zamislivši da se u rukama nalaze suze isprepletane večnošću.. Nečujno, prišunjala se i uhvatila ga za ruke. Taj prizor ga zaprepasti. Uplašio se, i zatvorenih očiju pokuša da zamisli biće koje remeti njegovu stvarnost. U njegovim mislima bilo je to jedno strašno, jezivo biće. Uplašio se suočavanja, ali ipak proškilji tek toliko da nazre sa kakvim se to stvorom suočava. Najzad, otvori oči. Bilo je to jedno vrlo krhko i slabašno biće. U očima je gorela žudnja. Hladnog i uzdrhtalog lica, slabašno se osmehnu. Osetio je neku čudnu povezanost. Osetio je nešto što nikada do tad nije osetio. Osetio je..bliskost. Uzvratio joj je slabašnim osmehom. Ruke im se odjednom isprepletaše, i kao da se stvarnost promeni. Nastade iluzija. Uplašili su se prvog koraka. Bio je tako veliki i nepregledan. Bio je tako stran. Pogledi im se sretoše i oči pune odobravanja su govorile za sebe. Zajedno su  krenuli. Činilo im se kao da je prošla čitava večnost.