I onda ga se tako slučajno setim..i kao da više nema značaja sav moj trud da prebolim, da zaboravim. Samo se odjednom stvori tu u mojim mislima, maltene pred mojim očima, pod mojim rukama, pod mojom kožom..oivičen maskom sećanja, malo izbledelom, malo utihnulom. I onda, sav moj bol...tonem.
Zrak Sunca pada mi na čelo. Osećam prijatnu toplinu. Polako prelazi na očne jabučice, i poput fatamorgane zaslepljuje moje usnule oči i budi me iznenada. Zatim nos, pa usta, brada, vrat... zlatni zraci pokrivaju sve po redu. Tvoja me ruka dira.
Između sna i jave, u bunilu sam. Izgubljena i zanesena prizorom, otvaram oči da se uverim u stvarnost događaja. Osećam tvoj dah na vratu, i svaki nerv mi reaguje i pulsira. Moja svest se muti. Nestajem na trenutak i ponovo se vraćam. Kao da se budim iz kome, kao da me oživljavaju. Jedan elektrošok za drugim. Osećam tvoju blago uzdignutu figuru koja me posmatra. Oklevala je, kao da se plašila pogrešnog koraka. Najzad si me pogledao i kao da se soba okrenula. Čitav koncept univerzuma, filozofija njegovog postojanja, sve na svetu u jednom pogledu. Pogled koji te guta dok te ne ubije, dok ne ispustiš poslednji krik svoga bića, svoje egzistencije. Pomislih: Ne želim da se ovaj trenutak ikada okonča. Stajali smo tako nepomični svega nekoliko sekundi, iako se činilo kao da je prošla čitava večnost. Izgubljena u svom svetu sreće, neprekidno sam upijala te plave oči. Nije to bila bilo kakva plava boja. Ova plava je meni bila sve na svetu. Ova plava je meni bila razlog. Ova plava je bila moja.
Nežno i kratko me je poljubio. Bilo je neke tuge u tom poljupcu, koji je u meni izazvao čitavu stihiju emocija. Vladala je neka setna tišina. Ja nikada nisam volela jutra. Ovo je bilo jedno od onih prohladnih, koja izazivaju jezu niz kičmu i trnce kroz kožu. Pa čak i ti zraci, koji su dopirali kroz istočni prozor, su se stoički borili da prođu kroz omrzlo, injem prekriveno, okno prozora.
Ustao si da se obučeš. Žurio si negde, kao i uvek, iako je sat na stolu otkucavao tačno 9 i 15h. Nikada te nisam pitala zašto. Zašto toliko žuriš da odeš od mene? Previše sam se plašila odgovora. Pošto si se obukao, seo si na krevet i iskapio ono preostalo od Vinjaka. Taj čitav proces podsećao je na nekakav tajni ritual, poput obreda, i meni je bio previše poznat. Znala sam da moram da ustanem, iako to nisam želela. Nisam želela da nanovo napustim ovu sobu, ovu sigurnu luku, kad sam znala da ću se jednom ponovo vratiti. Opet na pogrešan način. Jedne pijane noći, kad smo oboje usamljeni. Više ja, nego ti. Kada tražimo spas na pogrešnim mestima, u pogrešnim ljudima.
Obavijena, tankim belim čaršafom, ustala sam da pokupim ostatke prethodne noći. Moja odeća bila je razbacana svuda. Nalazila se na nezamislivim mestima. Nasmejao se kad sam pokupila brus koji je visio na obližnjoj podnoj lampi. Ništa loše nije bilo u tom osmehu, samo puka zanesenost. Sećanje na poteškoće sa odstranjivanjem istog i ogolevanjem istine. Oblačila sam komad po komad, svečano, ne žureći. Posmatrao je svaki moj pokret sa odobravanjem, procenjujući i malo suzdržano. Kad sam se obukla, i ja sam sela na krevet pored njega. Zurili smo u prazno. Kad sam se osvrnula oko sebe, shvatila sam da je ova soba ponovo mesto zločina. Sve je mirisalo na prevaru. Koliko god sakrivali dokaze, neke stvari nismo mogli da otklonimo. U vazduhu je visila neka neizvesnost, iako nam je ova scena već i previše dobro poznata. Pogledi su nam se sreli. Njegovim je protutnjala začuđenost, mojim bol. Nasmešio se onako kako je to samo on umeo i poljubio me.
Ekstaza, delirijum, nirvana, katarza...sve. Sve u jednom i sve iz jednog. Sve na mestu i sve van mesta. Osećaj neizmerne boli i ljubavi. Zagrlila sam ga, ne želeći da me više ikada ostavi. Ako treba, živeću u ovoj sobi i biće mi dovoljno što dišemo isti vazduh ili delimo istu postelju, ili se gledamo..nije bitno. Dok sam sa njim sve je kako treba. Ispunjena sam. Srećna sam.
Proveravam mobilni telefon i vidim 3 propuštena poziva i 2 poruke. Ne obazirem se, samo ga pakujem u torbu. Bili smo spremni da se, po ne znam koji put, rastanemo ne znajući kada će se naši putevi ponovo ukrstiti. Ponovo tiho napuštamo sobu, iako oboje odlično znamo da se naša prevara čula. Dok sam pijana, ne marim za takve stvari. Kad se setim, bude me malo sramota ali ne dovoljno da se pokajem. Sve je ovo za nas bila rutina.
I opet smo pred vratima njegovog stana, i opet se na tom pragu opraštamo od nečega što nismo nikada ni imali. Svaki put ista priča. Poljubac, po koje "zvaću te", ili "moramo ovo da ponovimo", iako znamo da to nikada ne ide tako, pogled koji ništa ne obećava i činjenica da se on vraća nekoj koju možda voli a ja ostajem sama, zarobljena u svetu besmisla, sa spoznajom da će on zauvek biti sav moj bol.
Zrak Sunca pada mi na čelo. Osećam prijatnu toplinu. Polako prelazi na očne jabučice, i poput fatamorgane zaslepljuje moje usnule oči i budi me iznenada. Zatim nos, pa usta, brada, vrat... zlatni zraci pokrivaju sve po redu. Tvoja me ruka dira.
Između sna i jave, u bunilu sam. Izgubljena i zanesena prizorom, otvaram oči da se uverim u stvarnost događaja. Osećam tvoj dah na vratu, i svaki nerv mi reaguje i pulsira. Moja svest se muti. Nestajem na trenutak i ponovo se vraćam. Kao da se budim iz kome, kao da me oživljavaju. Jedan elektrošok za drugim. Osećam tvoju blago uzdignutu figuru koja me posmatra. Oklevala je, kao da se plašila pogrešnog koraka. Najzad si me pogledao i kao da se soba okrenula. Čitav koncept univerzuma, filozofija njegovog postojanja, sve na svetu u jednom pogledu. Pogled koji te guta dok te ne ubije, dok ne ispustiš poslednji krik svoga bića, svoje egzistencije. Pomislih: Ne želim da se ovaj trenutak ikada okonča. Stajali smo tako nepomični svega nekoliko sekundi, iako se činilo kao da je prošla čitava večnost. Izgubljena u svom svetu sreće, neprekidno sam upijala te plave oči. Nije to bila bilo kakva plava boja. Ova plava je meni bila sve na svetu. Ova plava je meni bila razlog. Ova plava je bila moja.
Nežno i kratko me je poljubio. Bilo je neke tuge u tom poljupcu, koji je u meni izazvao čitavu stihiju emocija. Vladala je neka setna tišina. Ja nikada nisam volela jutra. Ovo je bilo jedno od onih prohladnih, koja izazivaju jezu niz kičmu i trnce kroz kožu. Pa čak i ti zraci, koji su dopirali kroz istočni prozor, su se stoički borili da prođu kroz omrzlo, injem prekriveno, okno prozora.
Ustao si da se obučeš. Žurio si negde, kao i uvek, iako je sat na stolu otkucavao tačno 9 i 15h. Nikada te nisam pitala zašto. Zašto toliko žuriš da odeš od mene? Previše sam se plašila odgovora. Pošto si se obukao, seo si na krevet i iskapio ono preostalo od Vinjaka. Taj čitav proces podsećao je na nekakav tajni ritual, poput obreda, i meni je bio previše poznat. Znala sam da moram da ustanem, iako to nisam želela. Nisam želela da nanovo napustim ovu sobu, ovu sigurnu luku, kad sam znala da ću se jednom ponovo vratiti. Opet na pogrešan način. Jedne pijane noći, kad smo oboje usamljeni. Više ja, nego ti. Kada tražimo spas na pogrešnim mestima, u pogrešnim ljudima.
Obavijena, tankim belim čaršafom, ustala sam da pokupim ostatke prethodne noći. Moja odeća bila je razbacana svuda. Nalazila se na nezamislivim mestima. Nasmejao se kad sam pokupila brus koji je visio na obližnjoj podnoj lampi. Ništa loše nije bilo u tom osmehu, samo puka zanesenost. Sećanje na poteškoće sa odstranjivanjem istog i ogolevanjem istine. Oblačila sam komad po komad, svečano, ne žureći. Posmatrao je svaki moj pokret sa odobravanjem, procenjujući i malo suzdržano. Kad sam se obukla, i ja sam sela na krevet pored njega. Zurili smo u prazno. Kad sam se osvrnula oko sebe, shvatila sam da je ova soba ponovo mesto zločina. Sve je mirisalo na prevaru. Koliko god sakrivali dokaze, neke stvari nismo mogli da otklonimo. U vazduhu je visila neka neizvesnost, iako nam je ova scena već i previše dobro poznata. Pogledi su nam se sreli. Njegovim je protutnjala začuđenost, mojim bol. Nasmešio se onako kako je to samo on umeo i poljubio me.
Ekstaza, delirijum, nirvana, katarza...sve. Sve u jednom i sve iz jednog. Sve na mestu i sve van mesta. Osećaj neizmerne boli i ljubavi. Zagrlila sam ga, ne želeći da me više ikada ostavi. Ako treba, živeću u ovoj sobi i biće mi dovoljno što dišemo isti vazduh ili delimo istu postelju, ili se gledamo..nije bitno. Dok sam sa njim sve je kako treba. Ispunjena sam. Srećna sam.
Proveravam mobilni telefon i vidim 3 propuštena poziva i 2 poruke. Ne obazirem se, samo ga pakujem u torbu. Bili smo spremni da se, po ne znam koji put, rastanemo ne znajući kada će se naši putevi ponovo ukrstiti. Ponovo tiho napuštamo sobu, iako oboje odlično znamo da se naša prevara čula. Dok sam pijana, ne marim za takve stvari. Kad se setim, bude me malo sramota ali ne dovoljno da se pokajem. Sve je ovo za nas bila rutina.
I opet smo pred vratima njegovog stana, i opet se na tom pragu opraštamo od nečega što nismo nikada ni imali. Svaki put ista priča. Poljubac, po koje "zvaću te", ili "moramo ovo da ponovimo", iako znamo da to nikada ne ide tako, pogled koji ništa ne obećava i činjenica da se on vraća nekoj koju možda voli a ja ostajem sama, zarobljena u svetu besmisla, sa spoznajom da će on zauvek biti sav moj bol.
Нема коментара:
Постави коментар