Vremenske pukotine

Dok čekam da mi dođe, ili da mi odgovori, ili da mi se javi, čini mi se da, ma evo Boga mi, prođu čitavi vekovi. Kakve su to vremenske pukotine u koje ja upadam dok čekam na svoj red i zašto sam uvek ja poslednja u tom redu? Gledam kroz prozor u nepreglednu belinu koja me svu guta, i proizvodim bol, poput ugljendioksida pri svakom izdisaju, koja ispunjava sobu a polako i čitava prostranstva oko mene. Vremenske pukotine bez kraja i početka, cepaju svaki atom u meni. Ne postoji celina kao iskonsko počelo. Sada su ostali samo nepregledni delovi.
Polako padam, kao i ovaj sneg što teško ali uporno popunjava svaki delić neprekrivene zemlje. Sama sam. Dobro, to je konstanta. Aksiom. Nešto što se ne dokazuje i ne menja. To je normalno stanje. To je moje stanje nepromenjenosti.
Sad se vi pitate gde je tu problem? Ako si navikla, zašto se sad žališ? E pa, evo vam odgovora dragi ljudi. Došao je jednom neko, ko je rešio aksiom, promenio nepromenjivo i zauvek me promenio. Neko ko je i dalje tu, ali ko da nije. Neko ko se nesvesno udaljava, a kao kiseonik je. Zauvek potreban. Neko ko ne mari, i ne oseća. Neko ko je srž srži. Neko ko je čista apstrakcija ljubavi. Neko ko nije čovek. Neko ko ne voli. Neko ko mi treba. Neko bez koga ne mogu. Neko ko me ostavlja u vremenskoj pukotini, da zauvek lutam i ne pronađem ga.