Bila je to neposrebrena, mesingana ili čak samo metalna, obična siva, metalik obojena kašika. I ništa više. Izgleda da je u tom džepu ostala sa razlogom. Izgleda da njena priča nije bila završena onde gde se mislilo da će biti završena. Tako ušuškana, mirno je čekala svoj trenutak. Trenutak da zasija.
Niti je bila posrebrena, niti mesingana, ali ipak je zasijala.
Usamljenički život bio je njena stvar. Nikada se nije uklapala u ostatak društva escajga. Na svakom okupljanju ekipe iz leve pregrade ostajala bi po strani a sve ređe je bila i pozivana. Kašika je navikla na sebe i svoju samoću. Tako je i odlučila da se osami, da napusti društvo escajg i napokon potraži svoju sreću na nekom drugom kraju sveta. Pokušala je sa loncima i šerpama, i nije išlo. Zatim sa kutlačam i varjačama, ali teško su pronalazili zajednički jezik. Najednom je odlučila da jednostavno odustane i digne šiljke od svega. Tako odbačena i sama, tražila je svoje mesto pod nebom ne bi li se skrasila kao i svaka druga kašika, međutim nešto je bilo drugačije sa njom. Uvek se osećala kao da ne pripada svetu na kome se zatekla, uvek je znala da se nešto sprema, i bila je spremna. Bila je spremna za promenu. Svaki dan, malo po malo, spremala se, odlučivala, ohrabrivala se i tražila ono što joj je po rođenju pripadalo.
Tako je to sa životom, čudni spletovi okolnosti, možda sudbina, u zavisnosti od toga kako ko veruje, nađeš se baš onde gde si najmanje očekivao da ćeš biti.
Bio je to naizgled običan, međutim veoma prijatan, udoban i prostran džep. Bio je veoma taman i retko otvaran, što je našoj kašici veoma prijalo. Shvatila je da je to to. Da se veoma približava njen trenutak, kada će pokazati sve za šta se do sada spremala. U svojoj bodljikavoj glavi pokušala je da konstruiše sve moguće scenarije, kako će se sve odigrati i da li će se ona pokazati u pravom svetlu. Počela je čak i da umišlja, da se trese i više joj nije bilo ni do čega. Odjednom nije želela ovo. Želela je da ostane u svom mrtvilu na koji je navikla, nije želela da menja rutinu. Najednom, do nje je krenula da dopire neka čudna svetlost. Shvatala je da je to to, da je došao njen trenutak.
Ni samoj joj nije bilo jasno kako je uspela da prikupi toliko hrabrosti, ali uspela je. Sijala je nikad lepše i nikad jače. Niti posrebrena, niti mesingana, niti od bilo kakvog plemenitog metala, ona, obična metalna kašika bila je sada najlepša na svetu. Bila je jedinstvena. Više niko nije postojao. Bila je tu samo ona i njen sjaj, i mir i spokoj, i velika duša koja je obujmila sve. Shvatila je da sve nije samo san, da je zaista uvek bila posebna, da jeste jedinstvena i da je zaista postojala sa razlogom. Obojivši nihovu stvarnost, promenila je čitav univerzum. Njihovi životi, sada puniji za jednu ljubav, postali su smisleni. U džepu joj je bilo prelepo, nakon ispunjenog cilja i ostvarenih snova. Iako fizički sama, ona je bila svesna svoga dostignuća. Bila je svesna kakvu je ljubav iznedrila. Bila je svesna da je nekome promenila čitav život, a koliko kašika može da se pohvali za tako nešto.
Prvi put nije bila usamljena. Prvi put bila je srećna. Prvi i poslednji put bila je zlatna.
Niti je bila posrebrena, niti mesingana, ali ipak je zasijala.
Usamljenički život bio je njena stvar. Nikada se nije uklapala u ostatak društva escajga. Na svakom okupljanju ekipe iz leve pregrade ostajala bi po strani a sve ređe je bila i pozivana. Kašika je navikla na sebe i svoju samoću. Tako je i odlučila da se osami, da napusti društvo escajg i napokon potraži svoju sreću na nekom drugom kraju sveta. Pokušala je sa loncima i šerpama, i nije išlo. Zatim sa kutlačam i varjačama, ali teško su pronalazili zajednički jezik. Najednom je odlučila da jednostavno odustane i digne šiljke od svega. Tako odbačena i sama, tražila je svoje mesto pod nebom ne bi li se skrasila kao i svaka druga kašika, međutim nešto je bilo drugačije sa njom. Uvek se osećala kao da ne pripada svetu na kome se zatekla, uvek je znala da se nešto sprema, i bila je spremna. Bila je spremna za promenu. Svaki dan, malo po malo, spremala se, odlučivala, ohrabrivala se i tražila ono što joj je po rođenju pripadalo.
Tako je to sa životom, čudni spletovi okolnosti, možda sudbina, u zavisnosti od toga kako ko veruje, nađeš se baš onde gde si najmanje očekivao da ćeš biti.
Bio je to naizgled običan, međutim veoma prijatan, udoban i prostran džep. Bio je veoma taman i retko otvaran, što je našoj kašici veoma prijalo. Shvatila je da je to to. Da se veoma približava njen trenutak, kada će pokazati sve za šta se do sada spremala. U svojoj bodljikavoj glavi pokušala je da konstruiše sve moguće scenarije, kako će se sve odigrati i da li će se ona pokazati u pravom svetlu. Počela je čak i da umišlja, da se trese i više joj nije bilo ni do čega. Odjednom nije želela ovo. Želela je da ostane u svom mrtvilu na koji je navikla, nije želela da menja rutinu. Najednom, do nje je krenula da dopire neka čudna svetlost. Shvatala je da je to to, da je došao njen trenutak.
Ni samoj joj nije bilo jasno kako je uspela da prikupi toliko hrabrosti, ali uspela je. Sijala je nikad lepše i nikad jače. Niti posrebrena, niti mesingana, niti od bilo kakvog plemenitog metala, ona, obična metalna kašika bila je sada najlepša na svetu. Bila je jedinstvena. Više niko nije postojao. Bila je tu samo ona i njen sjaj, i mir i spokoj, i velika duša koja je obujmila sve. Shvatila je da sve nije samo san, da je zaista uvek bila posebna, da jeste jedinstvena i da je zaista postojala sa razlogom. Obojivši nihovu stvarnost, promenila je čitav univerzum. Njihovi životi, sada puniji za jednu ljubav, postali su smisleni. U džepu joj je bilo prelepo, nakon ispunjenog cilja i ostvarenih snova. Iako fizički sama, ona je bila svesna svoga dostignuća. Bila je svesna kakvu je ljubav iznedrila. Bila je svesna da je nekome promenila čitav život, a koliko kašika može da se pohvali za tako nešto.
Prvi put nije bila usamljena. Prvi put bila je srećna. Prvi i poslednji put bila je zlatna.
Нема коментара:
Постави коментар