Med i mleko iz njenih očiju

Jednom pre, veoma davno, sebi je dala određenu vrednost. Ta vrednost bila je toliko zanemarivo mala, da je  bila gotovo nebitna, kao i ona sama. Niko je nikada nije primećivao, a i ona je retko videla sebe. Barem pravu sebe. Često bi tako bleda i slabašna pokušala da pruži nekome ljubav, ali njene ruke pružale su se u prazno, njene vapaje čuli su gluvi, a njen šum utajio je... Prozirna poput izvorske vode, staklastih očiju, tražila je spas u drugima, barem jedan deo sebe, ali ga nigde nije mogla pronaći. Nije to više bila ona, samo senka nekakvog ništavnog i nebitnog bića. Zauzimala je prostor. To je sve što je i bila. Zauzimač prostora, trošač tuđeg vremena, sakupljač prašine... Jednom rečju, bila je hrpa ničega, prazna ljuštura na kojoj su se ocrtavali još po koji obrisi do skoro postojalog bića. Zaboravila je i da sanja, nije se sećala sreće a sve češće, zaboravaljala je i da postoji. Jednog dana, kao i pre mnogo godina, ponovo je osetila ukus svoje bezvrednosti, jeftinosti svojih misli i nebitnosti svoga bića. Jednog dana, jednog usnulog i prohladnog dana, jednog veoma tihog dana, ostala je zaboravljena.