Mislim o tebi svakodnevno. Baš zvuči isprazno i glupo ova prva rečenica. Šteta. Izgleda da sam izgubila i taj svoj zanos da pretočim tugu u reči. Znaš, iskreno te volim i baš mi nedostaješ. Htela sam da ti kažem da si vrlo nezamenjiva. Verujem da si htela da se ovako nekako završi, da zauvek prolazim kroz ovaj pakao, da nikad ne znam na čemu sam i da me zauvek boli. Izgleda da postojim samo da bih bila napuštana. Zanimljivo je kako drugačije boli svaki dan. Šta znam. Pokušavam da prebolim, valjda.
Opet.
Nije kao prvi put. Zaista nije. Sad sam malo pomirenija sa stvarima koje se dešavaju oko mene. Izgleda da sam oguglala. Možda sam samo postala malo zrelija. Ne znam. Verovatno nisam. Iskreno, ne osećam se tako. Baš sam smešna sama sebi kad pokušam da zaboravim, da smetnem s uma, a onda shvatim da si bila deo svakodnevnice.
Svakodnevnica boli.
Valjda samo pokušavam kako znam i umem da se iskobeljam iz ovog ambisa destruktivnih misli i emocija. Verovatno samo zato pišem ovaj tekst. Sigurno je da mi je ovo najiskreniji tekst koji sam ikada napisala. Bez velikih reči. Čista emocija. Praznina u svojoj srži. Kako samo jebeno boli ova praznina. Zašto mi to radiš? Ja sam samo krhko ljudsko biće. Ne mogu ja da nosim ovoliki teret na svojoj duši. Hoću da zatvorim krug, hoću mir.
Jedna veoma pametna devojka jednom je rekla kako se na kraju sve svodi na to da se duše međusobo traže sve dok se ne nađu.
Hoću li te više ikada naći?
Нема коментара:
Постави коментар