Audaces fortuna iuvat? Ko ne reskira, ne dobija? Hrabrost, šta je to? Šta uopšte znači biti hrabar? Da li je to samo jaka želja da budemo neustrašivi, da razbijemo monotoniju, da jednostavno ne budemo MI, da ne budemo ono što jesmo? Ili je to, pak, hemijska reakcija koja se dešava u organizmu usled stresne situacije kada već aktivirana hipofiza šalje informacije kori nadbubrežnih žlezda da luče hormon adrenalin, kako bi pripremili organizam na predstojeću stresnu situaciju?
Da li je hrabrost genetski prenosiva osobina ili je to samo jednostavna želja da budemo nešto što nismo? Ovo pitanje muči ljude odvajkada. Od postanka sveta, misli i čoveka. Sve što mi znamo, i što je nama ljudima dato da spoznamo kroz empiriju je to da smo nesavršena bića i kao takva, prinuđeni smo da uzimamo privatne časove života, na koji nismo naviknuti. Hrabrost je, laički rečeno, jedna konstantna borba, sa sobom, sa svetom, sa strahovima i snovima. Još bolje rečeno, hrabrost je spremnost suočavanja sa sobom. Što se više suočavamo, to smo više spremniji da živimo. Da, hrabrost se zaista uči. Hrabrost znači biti spreman odreći se, boriti se, biti iskren, ići u susret nečemu uprkos velikom strahu, svesno se izložiti riziku. Hrabrost je životno umeće. To je jedan od onih najvažnijih časova škole života sa kojih uporno bežimo, i sa kojima nismo spremni da se suočimo. Opet nismo naučili lekciju i ne želimo slabu ocenu. To je nešto na šta nas život navodi i priprema, da bi jednom postali ljudi. U školi života učimo da je hrabrost saputnik koji je tu onda kada nam je najpotrebniji, i kada se desi taj momenat, kada je pomoć hrabrosti potrebna, da ne ustuknemo, već da se suočimo. Hrabrost se uči u školi života, da jednom kada zastanemo i pogledamo strahu u lice, ne ustuknemo, već učinimo sve što možemo.
Ako ste bili hrabri i pratili, osvrnite se polako. Saberite bodove. Kako ste prošli na testu hrabrosti u školi života? Kakav je ukus suočavanja? Sada ga zaista i možete osetiti. Sve vreme sam bila u pravu. Nije ni nalik na ukus kavijara. Bolje je. Mnogo je bolje.
Da li je hrabrost genetski prenosiva osobina ili je to samo jednostavna želja da budemo nešto što nismo? Ovo pitanje muči ljude odvajkada. Od postanka sveta, misli i čoveka. Sve što mi znamo, i što je nama ljudima dato da spoznamo kroz empiriju je to da smo nesavršena bića i kao takva, prinuđeni smo da uzimamo privatne časove života, na koji nismo naviknuti. Hrabrost je, laički rečeno, jedna konstantna borba, sa sobom, sa svetom, sa strahovima i snovima. Još bolje rečeno, hrabrost je spremnost suočavanja sa sobom. Što se više suočavamo, to smo više spremniji da živimo. Da, hrabrost se zaista uči. Hrabrost znači biti spreman odreći se, boriti se, biti iskren, ići u susret nečemu uprkos velikom strahu, svesno se izložiti riziku. Hrabrost je životno umeće. To je jedan od onih najvažnijih časova škole života sa kojih uporno bežimo, i sa kojima nismo spremni da se suočimo. Opet nismo naučili lekciju i ne želimo slabu ocenu. To je nešto na šta nas život navodi i priprema, da bi jednom postali ljudi. U školi života učimo da je hrabrost saputnik koji je tu onda kada nam je najpotrebniji, i kada se desi taj momenat, kada je pomoć hrabrosti potrebna, da ne ustuknemo, već da se suočimo. Hrabrost se uči u školi života, da jednom kada zastanemo i pogledamo strahu u lice, ne ustuknemo, već učinimo sve što možemo.
Ako ste bili hrabri i pratili, osvrnite se polako. Saberite bodove. Kako ste prošli na testu hrabrosti u školi života? Kakav je ukus suočavanja? Sada ga zaista i možete osetiti. Sve vreme sam bila u pravu. Nije ni nalik na ukus kavijara. Bolje je. Mnogo je bolje.
Нема коментара:
Постави коментар