Nedelja nije bila njegov dan. Nikada mi se ne bi javljao nedeljom. Jednostavno se pravio da ne postoji. Za njega je to bio još jedan beznačajan dan u našim sumornim životima, pa zašto bi još i potvrđivali njegovo nebitno postojanje. Možda je on i voleo nedelju, ali nedelju je čuvao samo za sebe. Nije je delio ni sa kim. Nedelja je bila samo njegov dan. Nikada nisam razumela tu njegovu preteranu prisnost sa nedeljom, ponekad bih bila i malo ljubomorna. Nedelja ga je imala celog za sebe, a ja ne. Mnogo bi mi nedostajao nedeljom, pogotovu u svitanje kada bi Sunce prostrlo svoje prve zrake lepote po nebu. Sva ta lepota podsećala bi me na njega i onda bih opet bila tužna i ljubomorna na nedelju što ga ona opet ima samo za sebe.
Нема коментара:
Постави коментар