Još jedna usamljena subota u nizu. Još jedan protraćen dan ni na šta, proveden u samoći, proveden u tami moje bizarne svetlosti. Probudilo me je Sunce, a ne ti. Probudila me je siva svetlost još jednog tuđega dana. Ni ovaj dan nije moj. Već osećam prazninu kojom me ispunjava. Već vidim tugu koju mi donosi. Već osećam bol koji mi nanosi. Ne, ovaj dan zaista nije moj. Snovi su sada postali moja stvarnost. Samo te u njima i viđam. Čudne su to izmišljene priče, plodovi moje bujne mašte. Priče koje nisu nikad ispričane, a neće ni biti. U njima nema nade. Ti si nada. Ti si mir. Meni treba mir. Ja želim nadu. Želim da mi se vratiš. Želim da prestane bol. Želim natrag svoj osmeh. Želim da bar jednom zaspim bez prethodne bujice suza. Želim ljubav. Čistu, prozirnu, tvoju. Želim je za sebe i samo za sebe, da je čuvam onako ljubomorno i posesivno kako samo ja to umem. Želim da me voliš kao pre. Slepo i bez pogovora. Želim da mi vratiš moj dan jer ovako su svi dani tvoji. Vrati mi moj dan, da opet počnem da dišem. Kad ti kažem, vrati mi dan, kako bih nekako pokušala da nastavim da živim.
Нема коментара:
Постави коментар