Iskrice moje duše koje lelujaju svuda po prostoru. Toliko ih je mnogo da guše, ispunjavaju svaku šupljinu. Toliko su ružičaste, da je vazduh postao ružičast. Ne dozvoljavaju ničije prisustvo, a kamoli prolazak. Dok one tako polako popunjavaju prostor svojim obličjem, i menjaju ga, ne ostaje više ništa sem puke praznine duše koja mnogo voli. Boli. Pocepana na stvarnost i snove, bit ostaje celovita. Suština je sećanje da se jednom na nekom dalekom mestu desila bitka u biću, toliko nezaboravna i upečatljiva, da iz rana teče krv na sam njen pomen.
Najednom je došla neka druga bit, čudnija, stidljivija i punija. Punija suštine. Nova sećanja, nova Sunca koja osvetljavaju sobu čestica implodiranih u jedno, sada celo. Deoba misli.
Nekada jedno sada dvoje. Dvoje da žele i da ispunjavaju sebe, jedno drugo i svet.
Najzad, uhvati me za ruku i ne puštaj me. Jako me stegni, obgrli me osmehom. Tvoji prsti sada su moji, moje usne sada su tvoje. Pobegnimo odavde. Ostavimo iza sebe sve nesreće sveta. Stvorimo svoj sopstveni svet, po svom nahođenju.. Potpuno slobodni, zauvek vezani ljubavlju, odlepršajmo u nepovrat slatkih snova bez jave i sna.
Pa ko prvi poklekne.
Najednom je došla neka druga bit, čudnija, stidljivija i punija. Punija suštine. Nova sećanja, nova Sunca koja osvetljavaju sobu čestica implodiranih u jedno, sada celo. Deoba misli.
Nekada jedno sada dvoje. Dvoje da žele i da ispunjavaju sebe, jedno drugo i svet.
Najzad, uhvati me za ruku i ne puštaj me. Jako me stegni, obgrli me osmehom. Tvoji prsti sada su moji, moje usne sada su tvoje. Pobegnimo odavde. Ostavimo iza sebe sve nesreće sveta. Stvorimo svoj sopstveni svet, po svom nahođenju.. Potpuno slobodni, zauvek vezani ljubavlju, odlepršajmo u nepovrat slatkih snova bez jave i sna.
Pa ko prvi poklekne.
Нема коментара:
Постави коментар