Moraš biti dobar, zaista mnogo prokleto dobar..u svemu.. Niko te neće čekati. Zima će doći, i biće veoma hladna. Duvaće orkanski vetrovi. Nosiće sve pred sobom. Nikoga neće pitati. Ti ćeš se plašiti. Mnogo. I zauvek.
Moraš biti dobar za druge, zato. Moraš ih stalno podsećati ko si ti, zašto si tu i šta hoćeš od njih. Dok ne prođe zima. A kada prođe zima, i proviri prvi tračak nade da se ponovo rađaš, e tada si siguran, siguran bar na neko vreme. Siguran na kratko. Ne drži me za reč, ja sam ipak ti. Živim isto što i ti. Osećam i mnogo više. Samo od krvi i mesa. Imam rane, previjene i otvorene. Imam otrov i trudim se da ga ne upotrebim.
Možda je sujeta jača od želje za prihvatanjem. Možda je leto jače od zime. Možda će doći na svoje, baš onda kada bude trebalo. Možda će se otvoriti sve karte i napraviti piramidu od karata.
A možda je samo bitno što ti zaista jesi tu. Svaka ti čast. Ja bih odavno odustala. Od sebe. Svaki put kad malo potonem, a ti, hajd evo ti ruka i vadiš me kao da sam laka ko pero...kao da ne postojim. Važno mi je to, znaš. Važno mi je što znam da si tu. Nemoj da odeš, molim te.
Hodaćemo ulicama Holivuda, jednom. Prolazićemo pored Sidnejske opere. Uspećeš da vidiš Ajfelov toranj. I volećeš. Volećeš toliko da ćeš pretvoriti univerzum u crnu rupu ljubavi. Ništra neće moći da je napusti. Jedino što ti ne garantujem je ono što je na tebi. Moraš biti dobra, zaista mnogo prokleto dobra, ali ne prema svima. Moraš biti najbolja prema sebi. Na kraju samo ti ostaješ. Ne smeš sebe da napustiš. Ja ću biti uvek uz tebe. Ipak smo nerazdvojne. Mnogo mi fališ ponekad. Iskreno. Razumem te, doduše. Ne uvek, ali u većini slučajeva.
Zato, popusti sebi malo. Ne možemo svi sve. Prihvati tu ideju. Voli sebe. Voli druge. Voli život. Budi kao nekad.
Slobodna.
Moraš biti dobar za druge, zato. Moraš ih stalno podsećati ko si ti, zašto si tu i šta hoćeš od njih. Dok ne prođe zima. A kada prođe zima, i proviri prvi tračak nade da se ponovo rađaš, e tada si siguran, siguran bar na neko vreme. Siguran na kratko. Ne drži me za reč, ja sam ipak ti. Živim isto što i ti. Osećam i mnogo više. Samo od krvi i mesa. Imam rane, previjene i otvorene. Imam otrov i trudim se da ga ne upotrebim.
Možda je sujeta jača od želje za prihvatanjem. Možda je leto jače od zime. Možda će doći na svoje, baš onda kada bude trebalo. Možda će se otvoriti sve karte i napraviti piramidu od karata.
A možda je samo bitno što ti zaista jesi tu. Svaka ti čast. Ja bih odavno odustala. Od sebe. Svaki put kad malo potonem, a ti, hajd evo ti ruka i vadiš me kao da sam laka ko pero...kao da ne postojim. Važno mi je to, znaš. Važno mi je što znam da si tu. Nemoj da odeš, molim te.
Hodaćemo ulicama Holivuda, jednom. Prolazićemo pored Sidnejske opere. Uspećeš da vidiš Ajfelov toranj. I volećeš. Volećeš toliko da ćeš pretvoriti univerzum u crnu rupu ljubavi. Ništra neće moći da je napusti. Jedino što ti ne garantujem je ono što je na tebi. Moraš biti dobra, zaista mnogo prokleto dobra, ali ne prema svima. Moraš biti najbolja prema sebi. Na kraju samo ti ostaješ. Ne smeš sebe da napustiš. Ja ću biti uvek uz tebe. Ipak smo nerazdvojne. Mnogo mi fališ ponekad. Iskreno. Razumem te, doduše. Ne uvek, ali u većini slučajeva.
Zato, popusti sebi malo. Ne možemo svi sve. Prihvati tu ideju. Voli sebe. Voli druge. Voli život. Budi kao nekad.
Slobodna.
Нема коментара:
Постави коментар