Uhvatim sebe kako danima plačem, kako kroz sve pore tela proizvodim bol. Možda to nisu dani, možda su vekovi ili čitava egzistencija jednog bića. To niko ne može da zna zato što je ona sama. I taj jeftin ukus sreće na njenim ustima, bio je samo kratkotrajan. Usledilo je nešto mnogo gore. Mislim da je sama kriva za sve. Nikada nije smela sa dozvoli da je ponize. Nikada nije smela da spusti zidove. Nikada nije smela da se preda. Jer ovo je borba, sve je ovo samo borba. Ili možda san, samo mnogo prokleto lep san, jer java ne može biti. Opet je sve prazno. Sve je tako prazno i nedorečeno. Sve je samo izmaglica. Sve je samo težina kao kiša koja nikako da padne. Sve je samo pustinja, i pustinja je u njoj. Sve je samo tmina i nigde nema izlaza. Najteže se vidi kroz suze. Zapravo, kad bolje razmislim, nikada ništa zajedničko imali nismo. Nikada me nisi voleo, i sve su to bile samo prazne reči koje su i služile da ispune prazninu. Koje su služile da pruže lažnu nadu. Koje su služile da budu tu. Samo ti nisi bio tu. A možda su i to bile tuđe reči? Volela bih kada bih se probudila a da nisam tužna. Jako bih volela da se ne osećam ovako bedno kao što se uvek osećam. Volela bih da dokažem da mogu mnogo toga, ali više ni sama ne verujem u to. Mnogo bih volela kad bi me bar jednom u životu video onakvom kakva zapravo jesam. Volela bih da ti verujem, o tako bih mnogo volela da ti verujem....ali je to nemoguće.
Нема коментара:
Постави коментар